Hipohondrična neuroza se karakteriše:
- Permanentnom preokupacijom sa telesnim senzacijama i brojnim simptomima koji se odnose na više sistema u organizmu
- Ubeđenjem da telesne senzacije i simptomi, kojima je bolesnik obuzet, ukazuju na postojanje neke organske bolesti.
Ovakva kombinacija karakteristika odvodi bolesnika do stalnih, ponavljajućih poseta lekarima i klinikama, a kasnije i do nezadovoljstva, resentimana i ljutnje zbog nesposobnosti ovih da otkriju pravu telesnu bolest i spasu ga patnji.
U kliničkoj slici hipohondrije dominira preokupacija telom, prisutan je strah od bolesti uz postepeno gubljenje interesovanja za spoljne objekte. Žalbe su često preopširne, a pacijent obično pri tome gestovima ukazuje na lokalizaciju ili nastoji da i tim putem istakne težinu svojih patnji. Neretko se služi medicinskom terminologijom i skoro redovno iznosi svoje tumačenje tegoba koje oseća. Pacijent je koncentrisan na svoje telo, zabrinut, anksiozan. Obilaženje lekara (sa odsustvom želje da se izleči) često predstavlja životni stil bolesnika.
Simptomi nekada imaju karakter cenestopatije ili mogu biti parestetično-algičkog karaktera. Ukoliko je jako ispoljen strah, hipohondrija podseća na fobiju. Histerioformni oblik hipohondrije karakterišu teatralnost i "la belle indiference". Takođe je prisutna tendencija prema sekundarnoj dobiti. Nekada se zapažaju anankastični, sadistički ili paranoidni elementi (sumnjičavost, agresivnost, maltretiranje okoline). Ideja -ja sam bolestan- ne doseže sumanuti nivo, mada se ponekad događa i taj kvantitativno-kvalitativni prelaz. Međutim, te ideje često imaju opsesivni kvalitet.
Kod hipohondrije se radi o narcističkom poremećaju ličnosti koji karakteriše slabost i povremena fragmentacija Ega. Takav Self (neka vrsta proširenog JA) se naziva pretovarenim jer nije u stanju da se rastereti emocija, da ih rasprši ili ublaži i da tako sačuva sebe od traume. Reakcija na najmanju frustraciju (koja se doživljava kao povreda samopoštovanja), je narcističko povlačenje. Formira se određena predstava o svetu u kome nema objekata koji donose spokojstvo. Narcističko povlačenje znači premeštanje libida sa objekta na sopstveno telo. Efekat je intenziviranje ideja koje se odnose na sopstveno telo. U narcističkom sektoru ličnosti signal opasnosti je dezintegracija Ega, što dovodi do fragmentiranog doživljavanja delova tela. U fantazijama dominira strah vezan za probleme oralne introjekcije lošeg objekta. Objekat deluje iznutra preteći oralnom agresijom (nešto ga izjeda iznutra).
Kod nekih pacijenata sa hipohondričnim pojavama nailazi se na snažno razvijeno Superego sklono samokažnjavanju i osećanju krivice. Kod drugih moguće je uočiti prisustvo ostataka kastracionog straha, koji sprečava zadovoljavajući pristup suprotnom polu. Usled nerazrešenog edipalnog konflikta seksualni akcenat se premešta sa genitalija na neki drugi organ, koji preuzima genitalne kvalitete (proces genitalizacije organa kod hipohondrije), pa se tako formira misaona preokupiranost tim organom.
Iz napred iznetog je očigledno da psihoterapeutskim tehnikama treba dati prirotet u lečenju hipohondrične neuroze. Pored privremenog poboljšanja korišćenjem nekih suportativnih tehnika, važno je obezbediti sticanje uvida u nesvesne konflikte (reedukativnim i rekonstruktivnim metodama psihoterapije). Budući da je okupiranost fizičkim simptomima najznačajnija od velike koristi može da bude i medikamentozna terapija.
Simptomi nekada imaju karakter cenestopatije ili mogu biti parestetično-algičkog karaktera. Ukoliko je jako ispoljen strah, hipohondrija podseća na fobiju. Histerioformni oblik hipohondrije karakterišu teatralnost i "la belle indiference". Takođe je prisutna tendencija prema sekundarnoj dobiti. Nekada se zapažaju anankastični, sadistički ili paranoidni elementi (sumnjičavost, agresivnost, maltretiranje okoline). Ideja -ja sam bolestan- ne doseže sumanuti nivo, mada se ponekad događa i taj kvantitativno-kvalitativni prelaz. Međutim, te ideje često imaju opsesivni kvalitet.
Kod hipohondrije se radi o narcističkom poremećaju ličnosti koji karakteriše slabost i povremena fragmentacija Ega. Takav Self (neka vrsta proširenog JA) se naziva pretovarenim jer nije u stanju da se rastereti emocija, da ih rasprši ili ublaži i da tako sačuva sebe od traume. Reakcija na najmanju frustraciju (koja se doživljava kao povreda samopoštovanja), je narcističko povlačenje. Formira se određena predstava o svetu u kome nema objekata koji donose spokojstvo. Narcističko povlačenje znači premeštanje libida sa objekta na sopstveno telo. Efekat je intenziviranje ideja koje se odnose na sopstveno telo. U narcističkom sektoru ličnosti signal opasnosti je dezintegracija Ega, što dovodi do fragmentiranog doživljavanja delova tela. U fantazijama dominira strah vezan za probleme oralne introjekcije lošeg objekta. Objekat deluje iznutra preteći oralnom agresijom (nešto ga izjeda iznutra).
Kod nekih pacijenata sa hipohondričnim pojavama nailazi se na snažno razvijeno Superego sklono samokažnjavanju i osećanju krivice. Kod drugih moguće je uočiti prisustvo ostataka kastracionog straha, koji sprečava zadovoljavajući pristup suprotnom polu. Usled nerazrešenog edipalnog konflikta seksualni akcenat se premešta sa genitalija na neki drugi organ, koji preuzima genitalne kvalitete (proces genitalizacije organa kod hipohondrije), pa se tako formira misaona preokupiranost tim organom.
Iz napred iznetog je očigledno da psihoterapeutskim tehnikama treba dati prirotet u lečenju hipohondrične neuroze. Pored privremenog poboljšanja korišćenjem nekih suportativnih tehnika, važno je obezbediti sticanje uvida u nesvesne konflikte (reedukativnim i rekonstruktivnim metodama psihoterapije). Budući da je okupiranost fizičkim simptomima najznačajnija od velike koristi može da bude i medikamentozna terapija.
Нема коментара:
Постави коментар