Hipohondrična neuroza

Hipohondrična neuroza se karakteriše:

1. Permanentnom preokupacijom sa telesnim senzacijama i brojnim simptomima koji se odnose na više sistema u organizmu
2. Ubeđenjem da telesne senzacije i simptomi, kojima je bolesnik obuzet, ukazuju na postojanje neke organske bolesti.

Ovakva kombinacija karakteristika odvodi bolesnika do stalnih, ponavljajućih poseta lekarima i klinikama, a kasnije i do nezadovoljstva, resentimana i ljutnje zbog nesposobnosti ovih da otkriju pravu telesnu bolest i spasu ga patnji.

U kliničkoj slici hipohondrije dominira preokupacija telom, prisutan je strah od bolesti uz postepeno gubljenje interesovanja za spoljne objekte. Žalbe su često preopširne, a pacijent obično pri tome gestovima ukazuje na lokalizaciju ili nastoji da i tim putem istakne težinu svojih patnji. Neretko se služi medicinskom terminologijom i skoro redovno iznosi svoje tumačenje tegoba koje oseća. Pacijent je koncentrisan na svoje telo, zabrinut, anksiozan. Obilaženje lekara (sa odsustvom želje da se izleči) često predstavlja životni stil bolesnika.
Simptomi nekada imaju karakter cenestopatije ili mogu biti parestetično-algičkog karaktera. Ukoliko je jako ispoljen strah, hipohondrija podseća na fobiju. Histerioformni oblik hipohondrije karakterišu teatralnost i "la belle indiference". Takođe je prisutna tendencija prema sekundarnoj dobiti. Nekada se zapažaju anankastični, sadistički ili paranoidni elementi (sumnjičavost, agresivnost, maltretiranje okoline). Ideja -ja sam bolestan- ne doseže sumanuti nivo, mada se ponekad događa i taj kvantitativno-kvalitativni prelaz. Međutim, te ideje često imaju opsesivni kvalitet.

Kod hipohondrije se radi o narcističkom poremećaju ličnosti koji karakteriše slabost i povremena fragmentacija Ega. Takav Self (neka vrsta proširenog JA) se naziva pretovarenim jer nije u stanju da se rastereti emocija, da ih rasprši ili ublaži i da tako sačuva sebe od traume. Reakcija na najmanju frustraciju (koja se doživljava kao povreda samopoštovanja), je narcističko povlačenje. Formira se određena predstava o svetu u kome nema objekata koji donose spokojstvo. Narcističko povlačenje znači premeštanje libida sa objekta na sopstveno telo. Efekat je intenziviranje ideja koje se odnose na sopstveno telo. U narcističkom sektoru ličnosti signal opasnosti je dezintegracija Ega, što dovodi do fragmentiranog doživljavanja delova tela. U fantazijama dominira strah vezan za probleme oralne introjekcije lošeg objekta. Objekat deluje iznutra preteći oralnom agresijom (nešto ga izjeda iznutra).
Kod nekih pacijenata sa hipohondričnim pojavama nailazi se na snažno razvijeno Superego sklono samokažnjavanju i osećanju krivice. Kod drugih moguće je uočiti prisustvo ostataka kastracionog straha, koji sprečava zadovoljavajući pristup suprotnom polu. Usled nerazrešenog edipalnog konflikta seksualni akcenat se premešta sa genitalija na neki drugi organ, koji preuzima genitalne kvalitete (proces genitalizacije organa kod hipohondrije), pa se tako formira misaona preokupiranost tim organom.
Iz napred iznetog je očigledno da psihoterapeutskim tehnikama treba dati prirotet u lečenju hipohondrične neuroze. Pored privremenog poboljšanja korišćenjem nekih suportativnih tehnika, važno je obezbediti sticanje uvida u nesvesne konflikte (reedukativnim i rekonstruktivnim metodama psihoterapije). Budući da je okupiranost fizičkim simptomima najznačajnija od velike koristi može da bude i medikamentozna terapija.

Depresivna neuroza

U stanjima depresivne neuroze ili neurotične depresije bolesnik se oseća tužan, izlišan, obeshrabren, nespokojan, beznadežan i nezainteresovan za svoje uobičajene aktivnosti. Pokatkad je smiren, češće je razdražljiv i nepoverljiv. Anksioznost i fobija su često prateći fenomeni telesnih manifestacija (glavobolja, umor, opstipacija).

U dijagnozi neurotičnih depresija značajno je utvrditi prethodno postojanje neurotičnog konflikta i prisustvo snažnog egzogenog faktora, koji je bio povod za depresivnu krizu. U nastanku depresivnih nauroza važnu ulogu igra precitipirajući stres, koji, skoro uvek, dolazi kao posledica nekog gubitka važnog za pacijenta. Gubitak može da bude:

1. Gubitak značajne osobe iz pacijentovog života, npr. smrt člana porodice ili prijatelja, ili odseljenje bliskog prijatelja, ili prekid nekog dugotrajnog prijateljstva posle svađe
2. Gubitak izražen u novcu ili predmetima (požar)
3. Gubitak socijalnog statusa 
4. Gubitak ljubavi
5. Gubitak značajne osobe u detinjstvu (roditelja, braće ili sestara).

Psihodinamika gubitka neke osobe u mnogim slučajevima pokazuje da se prema toj osobi imao ambivalentan stav. Odnos neprijateljstva prema osobi koja je izgubljena stvara uslove za rađanje osećanja krivice.

Prva manifestacija gubitka je uobičajena tuga. Ubrzo se uočava da je osećanje zbog gubitka neadekvatno i prolongirano. Pacijent je sve više tužan, bezvoljan, ima osećanje krivice i osećanje neadekvatnosti i bezvrednosti. 

Depresija nije praćena uočljivom psihomotornom retardacijom niti značajnom agitacijom. Takođe, nema ni sumanutih ideja (depresivne sumanute ideje samooptuživanja, grešnost, itd). Najvažnija karakteristika neurotične depresije je fluktuacija intenziteta. Pacijent može da izgleda veoma potišten, ophrvan tugom, pesimističan, da bi posle par sati bio potpuno adekvatno angažovan u socijalnim aktivnostima, veseo i bezbrižan kao da se sa njim ništa ne događa.

Ova oscilacija može da se uoči već za vreme kliničkog intervjua. Iznenadno šaltanje raspoloženja može da bude pogrešno protumačeno i da se potceni ozbiljnost depresije, naročito mogućnost rizika od suicida. Treba napomenuti da i kod ove forme depresije taj rizik može da postoji i da svaki slučaj treba ozbiljno istražiti. 

Savremeno shvatanje ovog oboljenja predaje određenu važnost endogenim faktorima u nastanku ove forme depresije, što problem samoubistva čini ozbiljnim. Ovaj podatak je od posebne važnosti pri odlučivanju o potrebi hospitalizacije i pri izboru odgovarajuće terapije. Terapija neurotičnih depresija zahteva paralelnu primenu antidepresiva i psihoterapije.

Neurastenija

Ovo oboljenje (neurastenija) je poznato pod nazivom Morbus Bird, po autoru koji ga je opisao. Osnovna karakteristika ove neuroze sastoji se iz mnogobrojnih subjektivnih žalbi na psihički i fizički zamor, na opštu psihofizičku iscrpljenost, pri čemu postoji čitav niz subjektivnih tegoba, najčešće u vidu pemanentne nesanice ili površnog sna koji ne donosi odmor, nesposobnosti koncentracije pažnje, slabosti upamćivanja, razdražljivosti i mnogobrojnih senzacija vezanih za funkcije raznih organa. Isto tako, većina pacijenata se žali na osećanje insuficijentnosti u mnogim područjima svakodnevnog života (problem adaptacije, preveliki zahtevi).

Polimorfne somatske tegobe mogu da budu vezane za svaki organ ili sistem - koža (parestezije po koži), senzorni simptomi (šumovi, osetljivost na svetlost), algični (glavobolje), kardiovaskularni (stezanje u predelu srca, tahikardija), vegetativni (znojenje, vazomotorna kijavica), respiratorni (kašljanje, štucanje, poremećaji respiratornog ritma), gastrointestinalni (nadutost u želucu, prolivi, kolike), genitourinarni (učestalo mokrenje, frigidnost, impotencija, prerana ejakulacija).
Ove telesne promene mogu da predstavljaju dijagnostičku teškoću u diferenciranju sa psihofoziološkim poremećajima. Postojanje uočljivog zamora i malaksalosti govori u prilog neurastenije, a jasna konverzija neurotičnog konflikta u vegetativnu inervaciju, u pravcu psihofizioloških poremećaja.
Klasična psihoanalitička škola smatra da do iscrpljenja organizma kod neurastenije dolazi usled seksualne apstinencije, preterane masturbacije, česte polucije, i prekinutog snošaja 8koitus interruptus). Verovatnije je da psihički zamor i fizička iscrpljenost, koji dominiraju kliničkom slikom neurastenije, dolaze kao posledica iscrpljenja organizma usled trošenja velike količine energije na bezuspešno razrešenje unutrašnjih unutrašnjih nesvesnih konflikata. Otuda i sva terapeutska taktika, pored vitamina i sedativa, treba da bude usmerena u otkrivanje i razrešenju intrapsihičkog konflikta.

Anksiozna neuroza

Anksiozna neuroza je najjednostavnija forma neuroze. Kod ove forme anksioznost ostaje jedini i dominantni simptom. Pacijent ne pronalazi nove odbrambene mere, niti reaguje drugim neurotičnim mehanizmima.
Kliničkom slikom dominira anksioznost. Ona je obično praćena mnogim promenama ponašanja. Bolesnici su najčešće uznemireni, razdražljivi, napeti, podrhtavaju, postoji isprekidanost i nesigurnost u glasu, žale se na zategnutost ili slabost u udovima. San im je isprekidan, postoje poteškoće pri uspavljivanju, dugo leže budni i zabrinuti, spavanje je praćeno čestim buđenjem u toku noći ili poremećeno snovima i košmarima.

Simptomi, koji označavaju preteranu aktivnost autonomnog nervnog sistema, prate u stanjima anksioznosti psihološke poremećaje i alteracije ponašanja. Bolesnici se žale na ubrzan i iregularan rad srca. Drugi kardiovaskularni i cirkulatorni poremećaji uključuju napade crvenila ili bledila kože, vrtoglavicu ili čak nesvesticu. Gastrointestalni simptomi, koji su krajnje raznovrsni, uključuju sušenje usta praćeno teškoćama u gutanju, lošim varenjem, dispeptičnim smetnjama posle uzimanja hrane, mukom, povraćanjem,štucanjem i dr. Ostali poremećaji autonomnog nervnog sistema manifestuju se nagonom za mokrenjem, pojačanim znojenjem, proširenim zenicama i zamagljenim vidom.
Kod anksiozne neuroze anksioznost može da bude više ili manje konstantna ili može da bude peiodična. Periodična anksionost može da se pojavi bez spoljnih precipitirajućih faktora, ali može da bude i precipitovana stresnim pojavama uključujući najrazličitije moguće socijalne situacije.
Ponekad se događa evolucija anksiozne neuroze u fobičnu neurozu.